Mostarom je kružio duh hapšenja svih bh. patriota, a njih je sudila po kratkom postupku Medžida Kreso!

Piše: Mesud Čevra PONOĆ, 1983. godine. Svi spavaju tvrdim snom. Ja nešto pišem za Komoru Hercegovine, vezano za reintegraciju povratnika i njihovo uključivanje u velike industrijske komplekse. To mi je seminarski rad na postdiplomskim studijima Pravnog fakulteta u Zagrebu. Čujem korake uz stepenice i ubrzo kucanje lagano na vrata. Otvaram i prepoznajem komšiju, udbaša, a […]

Piše: Mesud Čevra

PONOĆ, 1983. godine. Svi spavaju tvrdim snom. Ja nešto pišem za Komoru Hercegovine, vezano za reintegraciju povratnika i njihovo uključivanje u velike industrijske komplekse. To mi je seminarski rad na postdiplomskim studijima Pravnog fakulteta u Zagrebu.

Čujem korake uz stepenice i ubrzo kucanje lagano na vrata. Otvaram i prepoznajem komšiju, udbaša, a s njim je i načelnik.

“Izvini, hitno bismo trebali s tobom nešto da pričamo. Možeš li izaći na trenutak?”
“Ma bujrum, sjednite, sve ćemo ovdje.”

Ulaze, ja ih pitam šta će popiti. Kažu ništa. “Ma imam viski, može po jedan.” Naspem viski svima, a načelnik kaže:
“Mensa, i ti popiješ koju?”
Kažem da pijem.
“Pa, Kuran ne dozvoljava piti.”
Kažem: “Nigdje Kuran nije zabranio da se popije koja, samo u jednom hadisu stoji da musliman nikad ne smije uzeti bilo kakvo opojno sredstvo koje će ga izbaciti iz normalnog stanja. Dakle, sve dok si normalan i dok sebe kontrolišeš, dok te šejtani ne obuzmu, možeš piti.”
Nasmeja se i reče: “Dobro ti to znaš.”
“Ništa posebno, sociologija religije me naučila.”

“Koji ste dobrom, je li se nešto desilo?”
“Ma, ništa posebno. Znaš, pojavila se neka Islamska deklaracija od organizacije Mladi muslimani, a neki iz te grupe svake godine posjećuju tvoga daidžu, Đulić Ibru, na Gubavici. Pa smo došli da vidimo možeš li s nama otići kod njega da malo porazgovaramo.”
“Nema potrebe”, kažem. “Slobodno otiđite, čovjek je vjernik i ne vjerujem da se bavi bilo kakvom politikom.”

“Ko su ti?” pitam naivno.
“Pa ima ih mnogo, u svim gradovima, ali i u Hercegovini. Zovu se Mladi muslimani. Zar nisi čuo za tu organizaciju?”
“Nisam”, kažem, “prvi put.”

Naravno, znao sam sve o toj organizaciji jer sam kao student čitao Bosanske poglede u Sarajevu. Znao sam i iz priča mog oca Omera, protiv koga su svi svjedočili lažno na konstruisanom suđenju u Mostaru, po nalogu UDBE, izmišljajući njegovo ustaško opredjeljenje. Osuđen je na smrt strijeljanjem, ali zahvaljujući braći Srbima, komšijama, od kojih je jedan bio poznati revizor, uspio je izbjeći strijeljanje. Oslobođen je smrtne kazne zahvaljujući odvažnosti sudije Židova, Filipa Kona, koji mi je kasnije sve ispričao o montiranom suđenju.

Rekao je: “Znao sam da mu UDBA pakuje, ali kad ti dođe 20 muslimana iz zatvora, osuđenih kao pripadnici organizacije Mladi muslimani, i kažu da je bio ustaša, onda ne možeš ništa.” Srećom, ova dvojica su ga spasila.

Nakon njihovog odlaska, odmah sam otišao na Gubavicu kod daidže i rekao mu da će doći, te da ne pada pod njihove provokacije. On mi je rekao da jeste dolazio Omer kod njega i da je on samo klao kurban za Bajram. To je jedino što su dolazili. Rekao sam mu: “Ako su ti prijatelji, sigurno će biti pohapšeni ubrzo. Pitaj ih žele li da im nabavim lažne pasoše da bježe.”
“OK”, rekao je, “pitaću.”

Za nekoliko dana daidža je došao i rekao da neće bježati, da će čekati šta im Bog da. Nije prošlo ni deset dana, a novine su pisale na naslovnim stranicama o hapšenju Mladih muslimana, deklaraciji i svemu onome što, naravno, nije bilo tačno.

Znani i neznani novinari izmišljali su stvari, Bože sačuvaj. Bio sam neutralan i pratio situaciju. Znao sam sigurno da je sve već tada namješteno.

Ubrzo je došlo i do progona Hamdije Pozderca i njegove likvidacije od strane režima Slobodana Miloševića, koji je preuzeo sve poluge vlasti na nivou Jugoslavije. Već tada sam osjetio da nam se sprema progon. Mostarom je kružio duh hapšenja svih onih koji su bili bh. patrioti, a njih je sudila po kratkom postupku Medžida Kreso.

U to mi se rodio i sin Omer. Kada sam donio baklavu u firmu da ih počastim, jedna fina žena, sekretarica Vesna Kunovac, pitala me:
“Kako si dao sinu ime?”
Kažem: “Narodno ime.”
“Koje?”
“Omer.”
Haaaa, svi su se slatko nasmijali. A ja kažem: “Pa što se smijete? Zar mi nismo narod?”

Odmah se sve uozbiljilo jer su znali da sam uvijek bio otvoren za dijalog, demokrata i liberal. Ubrzo su mladi muslimani osuđeni, a njihovi članovi postali su ubrzo na većim funkcijama nego što su mogli sanjati kad je ova grupa pobijedila na izborima devedesetih godina.